Reading Time: 6 minutes

Ovim tekstom nastavljam seriju objava zasnovanu na knjizi o prognoziranju izbornih rezultata koju trenutno pripremam. Kao i ranije, cilj nije da se knjiga prepriča u nastavcima, već da se pojedine ideje iz nje izdvoje, pojednostave i izlože javnoj raspravi pre nego što rukopis dobije konačnu formu. Nadam se da će tekstovi biti korisni i onima koji se profesionalno bave izborima i onima koji samo žele da razumeju kako broj koji vide na televiziji ili društvenoj mreži zapravo nastaje.

Ovoga puta krećemo od problema koji izgleda banalno: anketa kaže da neka lista ima 38%. Drugi medij, na osnovu istih intervjua, kaže da ima 46%. Treća tabela prikazuje gotovo 48%. Niko nije promenio mišljenje, nije pozvan nijedan novi ispitanik i niko nije krišom dopisao nekoliko stotina glasova. Promenili su se samo imenilac, ponderi i pretpostavka o tome ko će zaista glasati.

Dobrodošli u metodologiju izbornih anketa, mesto na kojem isti razgovori ponekad sasvim legitimno proizvode različite procente.

Četrdeset šest posto, ali koga?

Zamislimo anketu od 1.000 ljudi. Listu A bira 380 ispitanika, Listu B 330, druge liste 110, neopredeljeno je 120, a 60 odbija da kaže za koga bi glasalo. Ako delimo sa svih hiljadu, Lista A ima 38%. Ako iz imenitelja uklonimo neopredeljene i odbijanja, među 820 ljudi koji su naveli konkretnu opciju ista lista ima 46,3%.

Oba proračuna su matematički tačna. Oni samo ne procenjuju istu stvar.

Ako zatim utvrdimo da su mladi u realizovanom uzorku potcenjeni i primenimo pondere, procenat može ponovo da se promeni. Ako dodatno izdvojimo ljude za koje mislimo da će verovatnije glasati, menja se još jednom. Zato „Lista A ima 46%” nije potpuna informacija. Pravo pitanje je: 46% među kim?

Slika 4.1. Kako 38% postaje 46%, a zatim 48%. Isti hipotetički intervjui daju različite procene kada se menjaju ponderi, imenilac i pretpostavke o izlaznosti.

Ovo nije sitničarenje. Upravo su imenitelji postali jedna od važnih tema poslednjih istraživanja u Srbiji.

CRTA-inih 44,9% nije 44,9% svih građana Srbije

CRTA je u istraživanju sprovedenom od 10. do 24. juna 2026. objavila da bi među opredeljenim biračima 44,9% glasalo za Studentsku listu, a 35,7% za SNS. U istoj objavi navodi se da opredeljeni čine 70% ispitanika, dok je 12% politički neopredeljeno, a 9% kaže da neće glasati. Istraživanje je sprovedeno licem u lice na reprezentativnom uzorku od 2.324 punoletna građanina.

To znači da je rečenica „Studentska lista ima 44,9%” nepotpuna. Preciznije je reći: 44,9% među ispitanicima koji su u tom trenutku naveli konkretnu izbornu opciju. To ne umanjuje rezultat Studentske liste, niti ga povećava. Samo govori čitaocu šta je stvarno izračunato.

Razlika je važna zato što naslov često preživi mnogo duže od metodološke fusnote. Ako publika čuje samo 44,9%, lako ga može protumačiti kao podršku među svim punoletnim građanima, svim upisanim biračima ili čak kao očekivani procenat glasova na izborima. Nijedno od toga nije isto.

NSPM nam je dao odličan primer jednog vidljivog imenitelja

NSPM je u istraživanju sprovedenom telefonom od 25. septembra do 5. oktobra na 1.050 ispitanika objavio Studentsku listu na 44,5%, a Ujedinjenu Srbiju na 42,7%. Uz tabelu je eksplicitno napisano „bez neizjašnjenih“, a posebno je navedeno da 18,3% ispitanika spada u kategoriju „neizjašnjeni / ne znam / neću da kažem“. Još važnije, NSPM je izričito naglasio da je reč o redovnom istraživanju javnog mnjenja, a ne projekciji rezultata izbora.

To je metodološki korisna informacija. Čitalac zna da 44,5% nije procenat svih 1.050 ispitanika. Zna i koliki deo uzorka nije ušao u taj imenilac.

Možemo se sporiti oko uzorka, telefonskog načina anketiranja, formulacije pitanja, političkog komentara koji prati objavu ili bilo kog drugog elementa. Ali barem znamo šta treba kritikovati. Transparentnost ne garantuje da je anketa dobra; ona omogućava da o njenom kvalitetu uopšte razgovaramo.

Veliki N nije metodološka sveta vodica

Ipsosovo poslednje predizborno istraživanje posebno je zanimljivo za ovu temu. Sprovedeno je od 20. do 22. oktobra na čak 3.624 ispitanika. Devedeset procenata uzorka činile su telefonske ankete sa fiksnih i mobilnih telefona, a 10% ispitanici iz Ipsosovog onlajn panela. Ciljna populacija bili su punoletni građani Srbije bez Kosova i Metohije, pri čemu nisu obuhvaćeni ni birači iz dijaspore.

Već ovde vidimo zašto „N=3.624” nije dovoljan opis kvaliteta. Veliki uzorak smanjuje slučajnu uzoračku varijaciju, ali ne odgovara na pitanje ko nije mogao da uđe u uzorak, ko se nije odazvao, kako se telefonski i onlajn deo međusobno kombinuju i kako su realizovani ispitanici usklađeni sa ciljnom populacijom.

Ipsos je, što je pohvalno, objavio mnogo više od samog N. Naveo je način prikupljanja, ciljnu populaciju, period terena, naručioca i način na koji su računati pojedini procenti. Upravo zato taj primer može da se analizira metodološki, umesto politički.

Pouka je jednostavna: između istraživanja od 3.600 i istraživanja od 1.000 ljudi ne treba automatski staviti znak „prvo je tri i po puta bolje“. Ako sistematski nedostaje politički relevantna grupa, dodatnih nekoliko hiljada intervjua unutar iste pogrešno predstavljene populacije ne rešava osnovni problem.

Verovatnosni, kvotni, onlajn, etiketa nije presuda

U javnoj raspravi metod uzorkovanja često dobija gotovo moralnu vrednost. „Slučajni uzorak” zvuči naučno, „kvotni” pomalo sumnjivo, a „onlajn panel” nekima već zvuči kao da su ispitanici izabrani u komentarima ispod YouTube snimka.

Stvarnost je složenija.

Verovatnosni uzorak daje teorijsku osnovu za poznate verovatnoće uključivanja, ali može ozbiljno da podbaci ako veliki broj određenih ljudi ne odgovara. Kvotni uzorak može veoma lepo reprodukovati starost, pol i region, a ipak promašiti neku politički relevantnu osobinu koju kvote ne kontrolišu. Dobro kalibrisan neverovatnosni onlajn uzorak može u nekim okolnostima raditi bolje od loše realizovanog „tradicionalnog“ dizajna.

Zato se anketa ne ocenjuje po jednoj nalepnici. Ocenjuje se ceo proces.

Ponderisanje: vrlo korisna stvar koja ipak ne može da stvori ispitanika iz vazduha

Pretpostavimo da ljudi od 18 do 34 godine čine 20% ciljne populacije, ali samo 10% realizovanog uzorka. Ako su njihove političke preference drugačije, neponderisana anketa može biti pristrasna. Razumno rešenje je da mladim ispitanicima damo veću težinu kako bi njihov ukupni doprinos bolje odgovarao strukturi populacije.

To je jedna od standardnih i korisnih tehnika istraživanja.

Ali ponderisanje nije čarobni štapić. Ako imamo samo deset mladih ljudi iz ruralnih sredina, možemo ih statistički „uvećati“, ali time nismo intervjuisali sve tipove mladih ruralnih birača koji su nedostajali. Ponder može preraspodeliti informaciju koja postoji u uzorku. Ne može proizvesti informaciju koje nema.

Slika 4.2. Ponderisanje može bolje uskladiti realizovani uzorak sa populacijom, ali nejednaki ponderi istovremeno smanjuju efektivnu količinu statističke informacije.

Tu se pojavljuje još jedna važna veličina koju gotovo nikada nećete videti u televizijskom kajronu: efektivna veličina uzorka. Anketa može nominalno imati 1.000 intervjua, ali ako neki ispitanici zbog velikih pondera nose mnogo veću težinu od drugih, statistički se ne ponaša kao hiljadu jednako informativnih opažanja.

To ne znači da je ponderisanje loše. Naprotiv, često je neophodno. Znači samo da „1.000 ispitanika” nije čaroban opis količine informacije.

Faktor Plus: šta možemo, a šta ne možemo zaključiti iz medijskog izveštaja

Septembarsko istraživanje Faktor Plusa, sprovedeno od 16. do 20. septembra na 986 ispitanika, u Politici je predstavljeno kao procena da bi Ujedinjena Srbija dobila 48,6%, a Studentska lista 37,1%. Navedena je i procena izlaznosti od 62%, uz 22% onih koji kažu da ne bi izašli i 16% onih koji ne znaju.

To su korisne informacije, ali iz samog medijskog teksta ne dobijamo kompletan metodološki pasoš. Čitalac ne vidi jasno formulisan imenilac partijskih procenata, postupak regrutovanja, detalje ponderisanja i niz drugih elemenata potrebnih za punu procenu. To nije dokaz da je istraživanje bilo metodološki loše, a još manje dokaz političke manipulacije. To je dokaz samo jedne mnogo skromnije stvari: iz te javne objave ne možemo nezavisno proveriti sve što bismo želeli.

Ta razlika je važna. Naučna kritika treba da kaže „ovo nije dovoljno dokumentovano da bismo proverili X“, a ne „pošto X nije objavljen, istraživanje je lažno“.

Neodaziv: 20.000 pogrešnih ljudi i dalje mogu biti pogrešni

Savremene ankete imaju još jedan problem: ljudi sve češće ne žele da učestvuju. Ali sama niska stopa odziva nije presuda. Ako oni koji odbijaju i oni koji odgovaraju imaju slične političke preference nakon odgovarajućih korekcija, rezultat može ostati dobar.

Problem nastaje kada je neodaziv politički selektivan.

Ako pristalice jedne opcije mnogo češće odbijaju telefonski poziv ili razgovor licem u lice, a ta razlika nije dobro uhvaćena ponderima, uzorak može biti demografski lep i politički pogrešan. Tu nam ni ogromni N ne pomaže mnogo. Dvadeset hiljada nereprezentativnih ljudi može dati veoma preciznu procenu pogrešne populacije.

Upravo je to jedna od glavnih poruka savremenog pristupa „ukupnoj anketnoj grešci“: slučajna greška uzorkovanja je samo jedan deo priče.

I formulacija pitanja je podatak

Kada pitamo građanina za koga bi glasao, ne pristupamo nekoj političkoj datoteci koja već postoji u njegovoj glavi i samo preuzimamo sadržaj. Na odgovor može uticati da li se lista opcija čita ili se traži spontani odgovor, kojim redosledom se opcije pojavljuju, koja su pitanja postavljena neposredno pre toga i da li čovek odgovara anketaru, telefonu ili samostalno na ekranu.

To ne znači da su ispitanici neozbiljni. Znači da je merenje deo procesa.

Ako jedna agencija tokom kampanje promeni način rada sa telefonskog na onlajn, nagla promena od tri poena ne mora biti samo „promena raspoloženja birača“. Deo razlike može dolaziti iz načina merenja. Zato metod nije fusnota. On je deo podatka.

Anketa nije mali izborni dan

Najvažnija poruka prvog dela zato je jednostavna: anketa nije mali izbor održan nekoliko nedelja ranije. Ona je sistem merenja koji pokušava da od ograničenog skupa intervjua zaključi nešto o mnogo većoj populaciji.

Pre nego što procenat politički proglasimo sjajnim, katastrofalnim, „realnim“ ili „lažnim“, treba da znamo bar četiri stvari: ko je ciljna populacija, ko je zaista ušao u uzorak, kako su odgovori ponderisani i šta je ostalo u imeniocu.

Tek tada možemo ozbiljno raspravljati o rezultatu.

Jer između 38% i 48% ponekad nema deset poena promene javnog mnjenja.

Ponekad postoji samo deset poena metodologije.