Reading Time: 8 minutes

Serija „Prognoziranje izbornih rezultata: između statistike, politike i neizvesnosti” — Forenzika Izbora

Serija „Prognoziranje izbornih rezultata: između statistike, politike i neizvesnosti” — Forenzika Izbora

Nova serija: manje proricanja, više razumevanja

Koliko će glasova osvojiti Studentska lista? Koliko lista koju predvodi Aleksandar Vučić? Ko će preći cenzus, ko će formirati vladu i, možda najvažnije pitanje u današnjoj Srbiji, čijem istraživanju javnog mnjenja treba verovati?

Na poslednje pitanje javna rasprava često nudi veoma jednostavan odgovor: onom istraživanju čiji nam se rezultati više dopadaju. Ostala su, naravno, sumnjiva, a ponekad čak i „lažna”. Statistika, nažalost, nije tako kooperativna.

Ovom objavom započinjem novu seriju tekstova na blogu Forenzika Izbora, posvećenu metodama prognoziranja izbornih rezultata. Tokom narednih nedelja razmatraćemo šta istraživanja javnog mnjenja zaista mere, kako se različite ankete mogu kombinovati, šta statistički modeli mogu da prognoziraju, kako izlaznost utiče na rezultate, zašto je neizvesnost važna i kako se procenjeni glasovi pretvaraju u poslaničke mandate. Posebnu pažnju posvetićemo prognoziranju u političkim sistemima u kojima uslovi izborne konkurencije nisu jednaki.

Serija je zasnovana na mojoj knjizi u pripremi, Forecasting Elections: Data, Models, and Electoral Uncertainty (Prognoziranje izbornih rezultata: podaci, modeli i izborna neizvesnost). Pre završetka rukopisa želim da neke od njegovih ideja predstavim javnosti, naročito onima koji istraživanja sprovode, koriste, komentarišu ili pokušavaju da razumeju. Nadam se da će komentari, kritike i pitanja čitalaca pomoći da konačna verzija knjige bude bolja.

Tekstovi nisu namenjeni samo statističarima i politikolozima. Namenjeni su i novinarima, organizacijama civilnog društva, posmatračima izbora, studentima i svima koji žele da razumeju šta se nalazi iza procenata kojima nas svakodnevno zasipaju. Nećemo pokušavati da otkrijemo ko poseduje nepogrešivu izbornu kristalnu kuglu. Ako je neko ima, nadam se da će makar objaviti njenu metodologiju.

Od izborne forenzike do prognoziranja

Moje interesovanje za prognoziranje prirodno se razvilo iz prethodnog rada na izbornoj forenzici. Izborna forenzika uglavnom postavlja pitanja nakon izbora: da li su obrasci izlaznosti i glasanja statistički neuobičajeni, postoje li biračka mesta čiji rezultati zahtevaju dodatnu proveru i šta možemo zaključiti iz zvaničnih izbornih podataka, a za šta su nam potrebni dodatni dokazi?

Prognoziranje okreće pogled u suprotnom smeru. Polazimo od nepotpunih informacija i pokušavamo da procenimo koji su izborni ishodi mogući pre nego što se glasanje dogodi. Ove dve oblasti imaju zajedničku metodološku osnovu: kvalitet podataka, jasno definisane pretpostavke, mogućnost provere rezultata i odgovorno predstavljanje neizvesnosti.

Ali postoji i važna granica. Ako izborni rezultat odstupi od prognoze, to samo po sebi nije dokaz izborne manipulacije. Ako se savršeno poklopi sa prognozom, to nije dokaz da su izbori bili besprekorni. Prognoza nije zamena za izbornu forenziku, kao što ni izborna forenzika nije naknadno proricanje rezultata izbora.

Četiri broja, četiri prividno različite istine

Zamislimo da su parlamentarni izbori za mesec dana. U medijima se pojavljuju četiri informacije o istoj, fiktivnoj Listi A. Prva organizacija saopštava da ona ima podršku od 41%, prema anketi sprovedenoj prethodne nedelje. Druga kombinuje nekoliko istraživanja i procenjuje da trenutna podrška iznosi 42%. Treća prikazuje model prema kojem bi, uz izlaznost od 65%, Lista A osvojila približno 39% glasova. Četvrta prognozira da će na dan izbora lista osvojiti oko 40%, uz 80-procentni prediktivni interval od 36% do 44% i verovatnoću od 68% da završi na prvom mestu.

Ko je u pravu? U uobičajenoj televizijskoj raspravi ovo pitanje verovatno bi bilo praćeno međusobnim optužbama, procenama političke lojalnosti istraživača i ponekim dramatičnim zaključkom o budućnosti države. Međutim, moguće je da sve četiri analize budu metodološki korektne, jer one ne pokušavaju da procene istu stvar.

Prvi broj je rezultat ankete. Drugi predstavlja procenu trenutne, neposredno neopažene podrške. Treći je scenario zasnovan na pretpostavci o izlaznosti, a četvrti prognoza budućeg izbornog rezultata. Razlike nisu samo terminološke: one određuju kako rezultate možemo tumačiti, porediti i naknadno ocenjivati.

[SLIKA 1 — Četiri broja koja ne odgovaraju na isto pitanje: 41% anketa; 42% procena sadašnjeg stanja; 39% scenario; 40% prognoza.]

Prvo pitajte: šta, kada i pod kojim uslovima?

Pre nego što prihvatimo ili odbacimo neki izborni procenat, treba postaviti tri pitanja. Šta se procenjuje? Da li je to podrška među svim punoletnim građanima, opredeljenim ispitanicima, verovatnim biračima ili procenat glasova na izborni dan? Kada se procena odnosi? Na period sprovođenja ankete, na današnje stanje ili na budući dan izbora? Pod kojim uslovima važi? Da li se pretpostavlja određena izlaznost, konkretan sastav izbornih lista ili posebno ponašanje prethodnih apstinenata?

Razmotrimo jednostavan primer. Ako 40% opredeljenih ispitanika podržava neku listu, to ne znači da 40% svih punoletnih građana podržava tu listu. Deo građana možda je neopredeljen, deo neće glasati, a deo nije želeo da odgovori. Čak i kada su dva istraživanja sprovedena besprekorno, njihovi procenti nisu automatski uporedivi ako koriste različite imenioce.

To je ona sitnica koju televizijski naslov često uspešno preskoči. Imenilac nije naročito fotogeničan, ali je neophodan za razumevanje svakog procenta.

Šta zapravo meri anketa?

Anketa javnog mnjenja nije mali izborni dan održan unapred. Ona meri iskazane stavove određenih ispitanika u određenom periodu, koristeći konkretan metod prikupljanja i obrade podataka. Njeni rezultati zavise od načina izbora ispitanika, njihove spremnosti da učestvuju, formulacije pitanja, načina anketiranja, ponderisanja, tretmana neopredeljenih i drugih metodoloških odluka.

Anketa može biti dobro sprovedena, a da njen rezultat ipak ne odgovara kasnijem izbornom ishodu. Zamislimo da istraživanje tačno izmeri podršku mesec dana pre glasanja. Potom se dogodi veliki politički skandal, nastane nova koalicija ili se promeni mobilizacija birača. Da li je anketa bila lažna zato što izborni rezultat izgleda drugačije? Naravno da ne mora biti.

Ako termometar danas pokaže 18 stepeni, a za tri nedelje bude 11, nećemo optužiti termometar da je falsifikovao meteorološke podatke. Sa anketama je slično, mada su političke temperature u Srbiji često znatno više.

[SLIKA 2 — Vremenska linija: prethodni izbori i podaci, period anketiranja, danas, izborni dan. ]

Šta nam govore nedavna istraživanja u Srbiji?

Razmotrimo dva stvarna istraživanja koja su izazvala pažnju javnosti. CRTA i Democracy Action Lab Univerziteta Stenford objavili su rezultate istraživanja sprovedenog od 10. do 24. juna 2026. metodom licem u lice na uzorku od 2.324 punoletna građanina. Prema objavljenim rezultatima, među opredeljenim biračima Studentska lista imala je podršku od 44,9%, a SNS od 35,7%.

Faktor plus je u istraživanju sprovedenom od 16. do 20. septembra 2026, na uzorku od 986 ispitanika, prikazao drugačiji odnos: 48,6% za listu koju predvodi Aleksandar Vučić i 37,1% za Studentsku listu. Prema naknadnom javnom objašnjenju predstavnika Faktor plusa, i ovi procenti odnosili su se na opredeljene birače.

Jedno istraživanje pokazuje prednost Studentske liste, drugo prednost liste koju predvodi Vučić. Zvuči kao idealna prilika za politički duel u kojem je glavno pitanje ko je izmislio svoje brojeve. Ali upravo to nije dobro polazište.

Istraživanja su sprovedena u različitim mesecima, na uzorcima različitih veličina, uz različit obim javno dostupnih metodoloških objašnjenja. Pre neposrednog poređenja treba proveriti njihove ciljne populacije, formulacije pitanja, ponuđene političke opcije, način uzorkovanja, tretman neopredeljenih i postupke ponderisanja. Razlika može delom odražavati stvarnu promenu podrške, delom metodološke razlike, a delom greške merenja. Bez odgovarajuće analize ne možemo pouzdano utvrditi doprinos svake komponente.

Ni jedno ni drugo istraživanje zato ne treba automatski proglasiti lažnim ili nepogrešivim. Činjenica da je jedan uzorak veći takođe ne rešava problem: veći uzorak obično smanjuje slučajnu grešku uzorkovanja, ali ne garantuje dobar obuhvat populacije niti eliminiše sistematsku pristrasnost.

Posebno treba razlikovati kvalitet originalnog istraživanja od kvaliteta njegovog predstavljanja u medijima. CRTA je, primera radi, javno objavila detaljnu dokumentaciju o metodologiji, uključujući način uzorkovanja i ponderisanja. Kod Faktor plusa u pojedinim medijskim prikazima nalazimo samo deo potrebnih informacija, dok su neke dopune date u kasnijim intervjuima. To nije dovoljno za konačnu ocenu bilo koje agencije, ali jeste dobar razlog da insistiramo na dostupnoj i potpunoj dokumentaciji.

Kada „lažno istraživanje” postane zamena za argument

U delu provladinih medija izraz „lažno istraživanje” koristi se kao politička kvalifikacija istraživanja čiji su nalazi nepovoljni po vlast. Primeri nisu teško dostupni: Informer je objavljivao tekstove u kojima se rad CRTA-e i drugih organizacija označava kao lažan, dok je Pink preneo tvrdnje o navodno sumnjivim istraživanjima CRTA-e, BIRODI-ja i NSPM-a, koristeći i izraz „Fake Research”.

To jesu ozbiljne optužbe, ali ozbiljnost optužbe ne predstavlja dokaz njene tačnosti. Pritom treba biti precizan: neki od pomenutih tekstova navode i metodološke prigovore, poput nedostatka informacija o uzorku, naručiocu ili postupku istraživanja. Takve prigovore treba proveriti, jer odsustvo važnih metodoloških informacija zaista može biti opravdan razlog za kritiku.

Međutim, politička pripadnost koja se pripisuje istraživaču, izvor finansiranja organizacije ili činjenica da se rezultat nekome ne dopadaju nisu sami po sebi statistički dokaz da su podaci falsifikovani. Ni rezultati lokalnih izbora nisu automatski reprezentativan uzorak nacionalnog biračkog tela. Geografski obuhvat, lokalna politička konkurencija i različita izlaznost mogu bitno uticati na poredivost.

Ako nekoga optužujemo da je pogrešno koristio statistiku, bilo bi korisno da u sopstvenoj kritici ne ponovimo istu grešku.

Isti standard za sve

Ovde želim da uvedem pravilo koje će važiti za čitavu seriju: istraživanja se neće ocenjivati prema tome kojoj političkoj strani odgovaraju njihovi rezultati. Agencije poput Faktor plusa, Ipsosa ili drugih komercijalnih istraživača treba ocenjivati prema istim metodološkim kriterijumima kao CRTA-u, BIRODI, NSPM i druge organizacije koje objavljuju politička istraživanja ili scenarije.

Naravno, ne proizvode sve ove organizacije istu vrstu analitičkog rezultata. Upravo zato najpre treba klasifikovati proizvod, a tek zatim ocenjivati njegov kvalitet.

Istraživači su odgovorni za kvalitet istraživanja i dovoljno potpunu metodološku dokumentaciju. Novinari i urednici odgovorni su da rezultate ne pretvaraju u tvrdnje koje istraživanje ne podržava. Nije isto napisati da „44,9% opredeljenih birača trenutno podržava određenu listu” i da „44,9% građana Srbije podržava tu listu”. Još je problematičnije trenutnu anketnu procenu pretvoriti u kategoričku tvrdnju da će lista osvojiti 44,9% na budućim izborima.

Slično tome, saopštenje da neka lista „osvaja apsolutnu većinu” zahteva objašnjenje da li se govori o većini glasova, većini mandata ili hipotetičkom izbornom scenariju. U Srbiji ni skoro polovina glasova nije isto što i gotovo polovina mandata; njihova veza zavisi od izbornog sistema, cenzusa i rezultata drugih lista.

U polarizovanom društvu nepotpuna ili tendenciozna prezentacija istraživanja može pojačati nepoverenje i političke sukobe, posebno kada publika nema dovoljno metodološkog znanja da uoči ograničenja rezultata. Anketni procenat, drugim rečima, ne mora biti lažan da bi način njegovog predstavljanja bio obmanjujući.

Procena sadašnjeg stanja nije prognoza budućnosti

Vratimo se našem ilustrativnom primeru. Ako nekoliko anketa daje Listi A podršku od 39%, 42% i 44%, analitičar može pokušati da proceni osnovni, neposredno neopaženi nivo podrške. U takvoj analizi mogu se uvažiti veličine uzoraka, vreme sprovođenja anketa i sistematske razlike između istraživačkih kuća.

Rezultat, recimo 42%, predstavlja modelsku procenu trenutne izborne podrške, odnosno procenu sadašnjeg stanja (engl. nowcast). Ona može biti kvalitetnija od pojedinačne ankete, ali čak ni sofisticiran model trenutne podrške ne govori nužno šta će se dogoditi za šest nedelja.

Prava izborna prognoza mora napraviti dodatni korak: mora uključiti mogućnost promena između trenutka analize i izbornog dana. To podrazumeva buduću izlaznost, promene preferencija, političke događaje i neizvesnost koju još ne možemo ukloniti.

Scenario: tri mala slova koja menjaju sve, „ako”

Zamislimo model koji kaže da bi uz izlaznost od 65% Lista A mogla da osvoji 39% glasova. To je scenario, odnosno odgovor na pitanje šta bi se dogodilo ako pretpostavljeni uslovi budu ispunjeni. Scenario može pokazati kako bi veća mobilizacija mladih, prethodnih apstinenata ili birača iz inostranstva uticala na raspodelu glasova.

Ali rezultat scenarija ne govori automatski da će se pretpostavljena izlaznost zaista ostvariti. Prognoza, nasuprot tome, pokušava da proceni budući ishod uključujući i neizvesnost u vezi sa takvim uslovima. Scenario nije manje naučan zato što nije prognoza; problem nastaje kada se jedno predstavlja kao drugo.

Umesto zaključka: metodologija nije dekoracija

Ako želimo odgovorniju javnu raspravu o izborima u Srbiji, potrebno je da promenimo način na koji čitamo rezultate istraživanja. Umesto trenutnog pitanja „Kome verovati?”, najpre treba pitati šta je mereno, kada, kako, na kojoj populaciji i pod kojim pretpostavkama.

Nije dovoljno objaviti metodologiju kao formalni dodatak. Istraživačke organizacije treba da objasne značenje svojih rezultata, njihova ograničenja i ono što se iz njih ne može zaključiti. To je i obrazovna odgovornost istraživača prema javnosti. Odgovornost medija je podjednako važna: naslov jeste potreban, ali deset atraktivnih reči ne bi smelo da poništi nekoliko meseci ozbiljnog istraživačkog rada.

U sledećoj objavi napravićemo korak dalje: čak i kada razumemo šta određeni procenat znači, koliko zapravo možemo biti sigurni u njega? Pokazaćemo zašto ista procena od 41% može skrivati veoma različite prognoze i zašto je za jednu listu 3,1% ponekad politički važnije od 40% za drugu.

Za sada je dovoljno zapamtiti jedno: anketa nije prognoza, scenario nije obećanje, a procenat bez metodologije često je samo broj koji je dobio medijski mikrofon.

Izvori i dalje čitanje

• CRTA — Novo istraživanje: Veruju u demokratiju, ne veruju u vlast, jul 2026.
• Politika — Vučićeva lista na 48,6 odsto, Studentska na 37,1, septembar 2026.
• N1 — Šta govore poslednja istraživanja javnog mnjenja?, razgovor sa predstavnicima Faktor plusa i BIRODI-ja, oktobar 2026.
• Informer — Kolumna Nebojše Bakareca o lokalnim izborima, mart 2026.
• Pink — Tvrdnje o istraživanjima CRTA-e, BIRODI-ja i NSPM-a.
• Lewis-Beck (2005), Election Forecasting: Principles and Practice.