Reading Time: 7 minutes

Forenzička obdukcija lokalnih izbora u Negotinu, Mionici i Sečnju

Zašto uopšte “forenzika izbora”?

U Srbiji se o izborima obično priča kroz anegdote: “dovozili su birače autobusima”, “pretili su zaposlenima”, “brojali su kako su hteli”. Sve to kruži po društvenim mrežama, ali retko kada imamo nešto više od utisaka i ličnih svedočenja. Izborna forenzika pokušava da uradi ono što radi i forenzika u krivičnim istragama: da iza priča potraži tragove u podacima.

Na biračkom mestu uvek ostaje “trag” u vidu brojeva: koliko je ljudi registrovano, koliko je izašlo, koliko je listića bilo nevažeće, koliko je glasova dobila svaka lista. Kada se ti brojevi pogledaju na desetine biračkih mesta, ne samo u proseku za celu opštinu, počinju da iskrsavaju obrasci. Neki obrasci su normalni, na primer, veća izlaznost u manjim sredinama, a neki su teško objašnjivi bez pretpostavke da je neko “pomagao” rezultatima.

Izveštaj na kojem se zasniva ovaj tekst upravo to radi za tri opštine, Negotin, Mionicu i Sečanj, na lokalnim izborima održanim 30. novembra 2025. godine. Umesto da polazi od političkih simpatisanja, on polazi od brojeva i pita se: da li ovde vidimo tragove sistematske manipulacije, ili su ovo samo još jedni tvrdi, ali regularni izbori? Ko želi da zaroni u tehničke detalje (korelacije, t–testove, modele mešavina), može naći ceo forenzički izveštaj ovde. Ovaj tekst, međutim, pokušava da sve to “prevede” na jezik običnog čitaoca.

Politička pozornica: blokade, kontra–mitinzi i predsednik–mitingaš

Da bismo razumeli brojeve, moramo razumeti pozornicu na kojoj su nastali. Lokalni izbori u Negotinu, Mionici i Sečnju nisu pali s neba. Došli su posle više od godinu dana protesta, studentskih blokada, antikorupcijskih skupova i dramatičnih optužbi na račun regularnosti izbora u Beogradu i širom Srbije.

Vladajući vrh je te proteste posprdno nazvao “blokaderi”, pokušavajući da ih predstavi kao malu, bučnu grupu koja remeti “normalan život”. Kao odgovor, organizovani su kontra–mitinzi: ljudi su autobusima dovoženi da “brane Srbiju” od nedefinisanog napadača, ponekad “stranog faktora”, ponekad opozicije, ponekad nevladinih organizacija. Ta scena je, za svakoga ko pamti devedesete, opasno podsećala na Miloševićeve mitinge i kontramitinge, uključujući i čuveni skup na Ušću 1991. godine.

U centru svega – predsednik Republike. Formalno, predsednik bi trebalo da bude iznad partijskih bitaka. U praksi, Aleksandar Vučić je glavni mitingaš svoje stranke: otvara puteve i škole usred kampanje, obilazi opštine gde su izbori, obećava povećanje penzija i plata, upozorava na “opasnosti” koje vrebaju ako njegov blok izgubi vlast. Lokalni izbori u Negotinu, Mionici i Sečnju pretvoreni su tako u mali plebiscit: “za Vučića ili protiv Vučića”, a ne “za bolji komunalni plan”.

Sve to nije samo politički dekor. To je kontekst u kome treba čitati i ono što statistika otkriva: ako je čitav sistem već nagnut, izbori nisu samo dan glasanja, oni su poslednji čin duge predstave u kojoj su kulise pažljivo nameštene.

Šta su radili istraživači – i šta je taj čuveni Mebaneov model?

Forenzički izveštaj gledao je u brojeve na nivou svakog biračkog mesta u tri opštine. Gledalo se, na primer:

• da li veća izlaznost ide u korist vlasti ili opozicije,
• da li glasanje “van biračkog mesta” (bolnice, kuće, specifične situacije) čudno “vuče” ka vlasti,
• da li tamo gde ima manje nevažećih listića vlast nekako “magično” ima više glasova.

Ali ključni alat je jedan statistički model sa komplikovanim imenom – Mebaneov model konačne mešavine. Šta je to, ljudskim jezikom?

Zamislite da svako biračko mesto pripada jednoj od tri “skrivene” kategorije:

1. mesta gde je sve prošlo normalno;
2. mesta gde je bilo “pomalo” prevara (malo dopisivanja, malo pritisaka);
3. mesta gde je bilo ozbiljnih intervencija (jako visoka izlaznost i jako visok rezultat pobednika).

Problem je što vam niko u zapisnik ne piše: “ovde smo dopisivali, ovde nismo”. Mebaneov model radi obrnuto: on gledajući kombinaciju izlaznosti i rezultata pobednika pokušava da pogodi kojoj “skrivenoj” grupi svako biračko mesto najviše liči. Statistički, to je model mešavine, kao da imate tri preklapajuće mrlje na grafiku, i model pokušava da nacrta te mrlje i kaže: ova grupa tačaka je “normalna”, ova je “sumnjiva”, ova je “jako sumnjiva”.

Na kraju, model može da odgovori na vrlo neugodno pitanje: koliki deo glasova pobednika dolazi sa mesta koja liče na “normalna”, a koliki sa mesta koja liče na “kontaminirana”? To ne kaže ko je varao, ni kako, ali kaže da li brojevi liče na izbore gde je sve “čisto” ili na izbore gde je neko “pomerao iglu”.

Šta kažu brojevi: Negotin, Mionica, Sečanj

Negotin: najjači signal problema

Negotin je, po rezultatima, najproblematičniji slučaj. Tu ima najviše biračkih mesta, pa je i statistička slika jasnija. Već “gruba” analiza pokazuje ono što u demokratijama obično ne očekujete: što je veća izlaznost, to je rezultat vladajuće liste bolji, a posebno tamo gde je bilo više glasanja “van biračkog mesta”. Još jedan znak: tamo gde ima manje nevažećih listića, vlast stoji bolje. Kada sve to spojite, dobijate sliku biračkih mesta gde kao da je neko “čistio” nevažeće listiće i prelivao ih u glasove za vlast, ili makar jako pazio da nijedan listić “za njih” ne bude proglašen nevažećim.

Mebaneov model ide korak dalje. On zaključuje da u Negotinu većina glasova pobednika ne dolazi sa “normalnih” biračkih mesta, već iz grupa koje liče na mesta sa priraštajnom ili čak ekstremnom prevarom. Ili još jednostavnije: ako zamislimo da su neka biračka mesta “čista”, neka “malo nameštena”, a neka “ozbiljno nameštena”, više glasova za pobedničku listu u Negotinu dolazi iz ova druga dva tipa, nego iz prvog.

Svaki kružić na slici je jedno biračko mesto: po horizontali je izlaznost, a po vertikali procenat glasova za vladajuću listu. Boje pokazuju tri “tipa” biračkih mesta koja je model razlikovao: ona koja liče na normalne izbore, ona gde je verovatno bilo malo “doterivanja” i ona gde rezultati izgledaju kao da su ozbiljno “naduvani”. Što je tačka više gore i desno, to znači da je na tom mestu izlaznost bila veća, a vlast osvajala gotovo sve glasove, upravo takva mesta su najproblematičnija.

Mionica: nijansiran, ali zabrinjavajući signal

Mionica je složenija priča. Tu nema tako jasne veze između izlaznosti i rezultata kao u Negotinu. Na prvi pogled, izgleda kao “normalnija” opština. Ali kada pogledate odnos između nevažećih listića i glasova za vladajući blok, vidi se neugodan obrazac: tamo gde je manje nevažećih, vlast stoji bolje, i to na način koji je teško objasniti pukom slučajnošću. To je baš ono na šta upozorava Mebane: ako se broj nevažećih “topi”, a rezultat pobednika raste, vredi postaviti pitanje da li su neki sumnjivi listići “progutani” u rezultat vlasti.

Mebaneov model u Mionici kaže nešto slično, ali sa manjom dramom nego u Negotinu: većina biračkih mesta deluje normalno, ali značajan deo glasova pobednika dolazi iz grupe mesta čije kombinacije izlaznosti i rezultata izgledaju kao da su “doterane”. Procena je da otprilike četvrtina glasova pobednika može biti pod sumnjom da potiče sa takvih mesta.

Sečanj: manje podataka, manje dokaza

Sečanj je mali: samo 17 biračkih mesta. Tu statistika ima mnogo manje “snage”. Ne vidi se jasna veza između izlaznosti i rezultata, a ni odnos nevažećih listića i glasova za vlast ne deluje sumnjivo. Ne znači da je sve idealno, ali, za razliku od Negotina i Mionice, brojevi sami po sebi ne viču “problem”. Ako je bilo manipulacija, one su verovatno bile “mekše”, pritisci, ucene, medijsko trovanje, a ne masovno dopisivanje glasova, što i jeste ono što Mebaneov model najbolje detektuje.

Tri opštine zajedno: pola kolača pod sumnjom

Kada se sve tri opštine spoje u jednu veliku forenzičku sliku, Mebaneov model daje možda najšokantniji broj: oko polovine glasova pobednika dolazi sa biračkih mesta koja izgledaju kao “kontaminirana”, bilo u smislu priraštajne, bilo u smislu ekstremne prevare. Negotin “vuče” taj rezultat naviše, ali Mionica mu se pridružuje sa svojim manjim, ali značajnim udelom sumnjivih mesta.

Ako bismo ovakav nalaz preveli na svakodnevni jezik, mogli bismo reći ovako: “Ako je ovo bila fudbalska utakmica, pola golova pobedničkog tima je postignuto u uslovima koje sudija ne bi smeo da dozvoli.”

To još nije presuda u krivičnom smislu, ali je ozbiljna indicija da sistem nije u ravnoteži.

Na ovom “toplotnom” grafikonu po horizontali je izlaznost, a po vertikali procenat glasova za vladajuću listu; tamnije zone pokazuju gde se nalazi najviše biračkih mesta. Kod normalnih izbora očekivalo bi se da se biračka mesta rasporede u jednu zbijenu, zamućenu mrlju. Ovde se, međutim, vide odvojene “gužve” tačaka, uključujući zonu visoke izlaznosti i veoma visokog rezultata za vlast, upravo taj odvojeni oblak je ono što podiže obrvu forenzičarima.

Šta sve ovo znači – i kome je poruka?

Ako sve ovo uzmemo ozbiljno, zaključak je neprijatan, ali jednostavan: lokalni izbori u Negotinu i Mionici, a delimično i u širem skupu tri opštine, teško da se mogu opisati kao u potpunosti slobodni i pošteni. Nisu to “izbori kao u totalnoj diktaturi”, ali nisu ni izbori u kojima su pravila ista za sve. Sistem naginje,i to ne samo propagandom i medijima, već i na nivou onoga što se dešava na biračkim mestima.

Poruka vladajućoj stranci, ako joj je zaista stalo do dugoročnog legitimiteta, bila bi neprijatna, ali lekovita: prestanite da “pomažete” sebi tamo gde bi rezultat trebalo da govori sam za sebe. Ako smatrate da vas narod iskreno podržava, onda vam nije potrebna niti kontrola nad nevažećim listićima, niti sumnjivo glasanje van biračkog mesta, niti biračka mesta sa skoro 100% glasova za jednu listu. Svaki glas dobijen tako “na silu” je dugoročno otrov u sopstvenom legitimitetu.

Poruka opoziciji bila bi malo drugačija: nemojte se zavaravati da će “sledeći put” samo bolja kampanja i veća izlaznost rešiti problem. Ako se ne promene pravila igre, od biračkih spiskova i kontrole zapisnika, preko zaštite posmatrača, do ograničavanja zloupotrebe države u kampanji, rizikujete da ponavljate isto, a da očekujete drugačiji rezultat. To nije pitanje inteligencije, nego strukture: ne pobedite vi u poštenoj utakmici, već pokušavate da pobedite u utakmici u kojoj je sudija već istrčao iz svlačionice u dresu jednog tima.

A poruka građanima? Pre svega: ovo nisu “samo brojevi” za statističare. Izborna forenzika nije akademska igra, već način da se, jezikom koji vlast teško može da ospori, kaže: ovde nešto ne štima. Ako se takvi nalazi ignorišu, sledeći korak nije “malo manje demokratije”, već tiho navikavanje na ideju da je svejedno kako glasamo, jer se ishodi znaju unapred.

U društvu koje želi da ostane makar “polu–normalno”, takva navika je možda najopasniji oblik odustajanja. Zato je forenzika izbora, koliko god delovala apstraktno, zapravo priča o najkonkretnijoj stvari od svih: o tome da li naš glas, kada ga ubacimo u kutiju, stvarno nešto znači, ili je već statistički uračunat u tuđu pobedu.