Reading Time: 6 minutes

Serija „Prognoziranje izbornih rezultata: između statistike, politike i neizvesnosti” — Forenzika Izbora

Ova objava nastavlja seriju tekstova u kojima pokušavam da različite aspekte prognoziranja izbornih rezultata približim i stručnoj javnosti i čitaocima koji ne provode slobodno vreme razmišljajući o uzoračkim okvirima, modelima izlaznosti i posteriornim raspodelama. Knjiga na temu prognoziranja izbora još je u pripremi, pa ove tekstove koristim i kao svojevrsno javno testiranje ideja: ako nešto nije dovoljno jasno, ako sam neki problem previše pojednostavio ili ako postoji bolji primer, takva povratna informacija može pomoći da finalna verzija knjige bude bolja.

Ovoga puta neću početi pitanjem ko vodi u najnovijoj anketi. U Srbiji se tim pitanjem ionako bavimo sa energijom koja bi, kada bi se mogla priključiti na elektroenergetski sistem, verovatno rešila deo problema sa zimskom potrošnjom. Važnije pitanje je: šta zapravo znači kada anketa kaže 42%, 45% ili 49%?

Glava knjige na kojoj je ovaj tekst zasnovan polazi upravo od zamišljenog primera dve zemlje u kojima ankete pokazuju potpuno isti rezultat, ali političko okruženje u kojem su odgovori nastali nije isto. Poenta nije da se jednom rezultatu nešto automatski doda ili oduzme. Poenta je da isti broj može nastati kroz različite procese i zato nositi različitu količinu neizvesnosti.

Najlakši metod u Srbiji: anketa mi se sviđa, dakle naučna je

Javna rasprava o istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji često ima jedan izuzetno ekonomičan metodološki kriterijum. Ako rezultat odgovara našem političkom očekivanju, istraživanje je ozbiljno. Ako ne odgovara, ono je „lažno“.

Problem je što reč „lažno“ predstavlja veoma ozbiljnu tvrdnju. Ona ne znači da smatramo da je uzorak slab, da je pitanje loše formulisano, da je ponderisanje sporno ili da je tretman neopredeljenih nejasan. Ona implicira da je neko podatke izmislio ili falsifikovao. Za takvu tvrdnju potreban je dokaz.

Takva retorika nije hipotetička. U tekstu objavljenom na sajtu Politike CRTA-ino istraživanje iz jula nazvano je „lažnim“, a velika razlika između njegovih rezultata i rezultata Faktor Plusa korišćena je praktično kao dokaz da je CRTA „lažirala“ procente. Na svom sajtu Nebojša Bakarec je slično NSPM-ovo julsko istraživanje nazvao „komično lažnim“, ponovo koristeći neslaganje sa Faktor Plusom kao jedan od glavnih argumenata. Informer je otišao još direktnije sa naslovom da je „istraživanje CRTA-e lažno“.

Moguće je, naravno, metodološki kritikovati CRTA-u, NSPM, Faktor Plus ili bilo koju drugu agenciju. To treba raditi. Ali činjenica da dve ankete daju različite procente nije dokaz da je jedna falsifikovana. To je početak pitanja, ne kraj odgovora.

[Slika 2.1. Gde tip režima ulazi u lanac prognoziranja]

Ista zemlja, različiti brojevi

Pogledajmo tri stvarna primera. CRTA je u istraživanju sprovedenom od 10. do 24. juna 2026. navela da među opredeljenim biračima Studentska lista ima 44,9%, a SNS 35,7%. Ono što je metodološki posebno korisno jeste da je objavljena relativno detaljna dokumentacija: uzorak od 2.324 punoletna građanina, F2F/CAPI anketiranje, troetapni stratifikovani slučajni uzorak, poststratifikacija, stopa odgovora od 24%, period terenskog rada i procenjena margina greške.

Faktor Plus je u istraživanju sprovedenom od 16. do 20. septembra na 986 ispitanika dao 48,6% listi koju predvodi SNS, a 37,1% Studentskoj listi. U medijskim izveštajima navedeni su period istraživanja, veličina uzorka i procena izlaznosti, ali je u jednom od detaljnijih javnih prikaza eksplicitno navedeno da nije objavljeno ko je istraživanje naručio.

NSPM je 20. oktobra objavio istraživanje sprovedeno telefonom od 25. septembra do 5. oktobra na reprezentativnom uzorku od 1.050 ispitanika. Među biračima prikazanim „bez neizjašnjenih“, Studentska lista ima 44,5%, a lista Aleksandra Vučića 42,7%. Istovremeno je navedeno da 18,3% ispitanika spada u kategoriju „neizjašnjeni / ne znam / neću da kažem“.

Dakle, imamo tri vrlo različita rezultata. Najlakše bi bilo izabrati omiljeni i ostala dva poslati u političku kantu za otpatke. Metodološki je zanimljivije pitati zašto se razlikuju.

Prvo pitanje nije „ko laže?“, nego „šta je mereno?“

Anketa ne meri neku političku temperaturu koja lebdi u vazduhu. Ona meri odgovore ljudi koji su obuhvaćeni određenim uzorkom, u određenom periodu, putem određenog kanala i na određeno pitanje.

Terenska anketa i telefonska anketa ne moraju obuhvatiti istu strukturu ljudi na isti način. Različit datum terenskog rada znači da su ispitanici odgovarali u različitim političkim trenucima. Različito pitanje može aktivirati različite načine razmišljanja. Različit postupak ponderisanja može promeniti konačnu strukturu uzorka. A posebno važan detalj jesu neopredeljeni i oni koji ne žele da odgovore.

Ako piše da jedna lista ima 44,5% među opredeljenima, to nije isto što i reći da 44,5% svih punoletnih građana podržava tu listu. Čitalac koji vidi samo veliki broj u naslovu često nema nikakav razlog da uoči tu razliku.

Tu počinje odgovornost i istraživača i medija.

„Neću da kažem“ nije isto što i „ne znam“

U Glavi 2 knjige pravim razliku između nekoliko fenomena koje politička rasprava često trpa u jednu korpu. Osoba može zaista biti neodlučna. Može imati jasnu preferenciju, ali ne želeti da je saopšti. Može preskočiti baš pitanje o glasanju. Može uopšte odbiti učešće u anketi. Može čak i namerno navesti opciju koja nije njena privatna preferencija. To nisu iste pojave i ne proizvode iste statističke posledice.

Ako su neodlučni zaista neodlučni, oni prvenstveno povećavaju buduću neizvesnost. Ako politički određena grupa sistematski odbija da kaže za koga će glasati, problem može biti pristrasnost merenja. Ako cela grupa ređe pristaje na anketu, menja se struktura uzorka.

Zato je rečenica „ima mnogo neopredeljenih, znamo mi čiji su oni“ metodološki otprilike na nivou „imam osećaj da će sutra kiša“. Možda ćete slučajno biti u pravu. Ali osećaj nije merenje.

[Slika 2.2. Iste stvarne preference, različiti rezultati ankete]

Hibridni režim nije dugme „minus tri“

Političko okruženje Srbije jeste relevantno za razmišljanje o anketama. Ali ovde je važno izbeći drugu simetričnu grešku. Ako zemlju opisujemo kao hibridni režim, iz toga ne sledi da u anketi treba SNS-u oduzeti tri, pet ili sedam poena. Glava 2 eksplicitno odbacuje takvu aritmetiku. Ispravan redosled je: institucionalna karakteristika → mogući mehanizam → opažljiva posledica → tek onda, ako imamo podatke, parametar modela ili analiza osetljivosti.

Na primer, ako smatramo da neki opozicioni birači manje rado saopštavaju svoju preferenciju, to je hipoteza. Treba pokazati da se njihovo neodgovaranje zaista razlikuje, da nije objašnjeno uzrastom, obrazovanjem, regionom ili drugim faktorima i, ako je moguće, proveriti kakav glas kasnije daju.

Isto važi u obrnutom smeru. Ne možemo automatski pretpostaviti ni da birači vlasti slobodnije odgovaraju, ni da ih je više među „neću da kažem“. Pravac efekta mora da se utvrdi, a ne da se politički odabere.

I civilno društvo treba da pazi kako priča o svojim rezultatima

Metodološka odgovornost ne završava se kritikovanjem tabloida. Civilno društvo, nezavisni istraživači i mediji koji su kritični prema vlasti imaju potpuno istu obavezu. CRTA, na primer, zaslužuje pohvalu što je uz junsko istraživanje objavila dosta metodoloških podataka. To omogućava čitaocu da istraživanje stvarno procenjuje. Ali u sažetku rezultata koristi se i formulacija da se podrška protestima „preliva u potencijalne glasove Studentske liste“. To može biti razumna interpretacija šireg seta rezultata, ali izraz „preliva se“ zvuči kauzalnije nego što jedna presečna anketa sama po sebi može lako dokazati.

Ista disciplina mora da važi za sve. Ako smo strogi prema Faktor Plusu kada nedostaju detalji metodologije, treba da budemo strogi i prema CRTA-i kada je interpretativna formulacija jača od onoga što dizajn neposredno demonstrira. Ako od NSPM-a tražimo da jasnije objasni telefonski uzorak i tretman neodgovora, to nije politički napad na NSPM nego normalan zahtev naučne transparentnosti.

Šta bi trebalo da stoji uz svaki veliki procenat?

Ne tražim da svaki televizijski prilog postane dvosemestralni kurs statistike. Ali uz rezultate treba jasno reći ko je istraživanje sproveo i ko ga je naručio, kada je obavljen teren, koliko ljudi je obuhvaćeno, kojim načinom su kontaktirani, koja populacija se predstavlja, šta se dogodilo sa neopredeljenima i šta tačno znači objavljeni procenat.

Posebno treba razlikovati „44% svih ispitanika“, „44% onih koji bi izašli“, „44% opredeljenih“ i „44% nakon preraspodele neopredeljenih“. Četiri broja mogu izgledati isto na ekranu, a odgovaraju na različita pitanja.

Agencija ima obrazovnu odgovornost zato što raspolaže znanjem koje prosečan čitalac nema. Medij ima odgovornost zato što naslov često postane jedini deo istraživanja koji javnost vidi. U društvu koje je već politički pregrejano, izostavljanje metodološkog konteksta nije neutralno. Jedan broj lako postaje novo gorivo za tvrdnju da „cela Srbija“ misli ono što mi već mislimo da misli.

Od „lažne ankete“ do boljeg pitanja

Kada sledeći put pročitate da jedna lista ima 48%, a druga 37%, ili da druga anketa pokazuje obrnut poredak, pokušajte da izdržite desetak sekundi pre nego što istraživanje proglasite velikom istinom ili velikom zaverom.

Pitajte: kada je rađeno? Koga su pitali? Kako? Koliko ih je odbilo odgovor? Koji je imenitelj? Da li se meri trenutna preferencija ili se pravi tvrdnja o izbornom danu?

To su manje spektakularna pitanja od „ko laže?“, ali su mnogo korisnija. Jer ponekad 42% zaista jeste 42%. Samo prvo moramo znati, 42% čega?