DEO II. Uporedna analiza tri lidera
Uvod u drugi deo: od teorijskog okvira ka uporednoj analizi
Ako je u prvom delu pokazano da autoritarni, semi-autoritarni i hibridni režimi ne moraju ukidati izbore da bi ozbiljno narušili ravnopravnost političke utakmice, onda drugi deo treba da pokaže kako ti obrasci izgledaju u konkretnim istorijskim slučajevima. Upravo zato poređenje Miloševića, Putina i Vučića nije vežba u prostom izjednačavanju tri političke figure, već pokušaj da se kroz tri različita konteksta prepoznaju srodni mehanizmi legitimizacije vlasti, delegitimizacije protivnika i oblikovanja političkog prostora. Teorijski pojmovi iz prvog dela, autoritarizam, izborni autoritarizam, kompetitivni autoritarizam, demokratsko nazadovanje i informaciona autokratija, ovde služe kao analitička sočiva. Kroz njih se može videti kako retorika spoljne ugroženosti, ekonomskog monopola vlasti, bezbednosne odgovornosti i medijske dominacije postaje deo šireg režimskog modela, a ne samo niz usputnih političkih poruka. U tom smislu, ovaj drugi deo treba čitati kao spuštanje teorije na empirijski teren: sa nivoa modela na nivo konkretne političke prakse.
5. Ekonomija: stabilnost kao politički monopol
Kod sve trojice lidera ekonomija je bila ili jeste mnogo više od jedne oblasti javne politike. Ona je istovremeno izvor legitimacije, instrument političke discipline i jezik kroz koji vlast objašnjava zašto baš ona mora ostati na vrhu političkog sistema. U tom smislu, ekonomski govor nije samo govor o budžetu, rastu ili investicijama. On je govor o tome ko je sposoban da vodi državu, a ko bi je navodno odveo u haos. Upravo zato se u autoritarnim i hibridnim poredcima ekonomski uspeh često predstavlja ne kao rezultat pluralnog institucionalnog rada, već kao lična ili usko režimska zasluga. Takav obrazac uklapa se u širi model u kome vlast monopolizuje ne samo moć odlučivanja, već i simboličko pravo da definiše šta je „stabilnost”, ko je njen garant i ko je navodna pretnja po nju.
Kod Miloševića je taj obrazac imao posebno dramatičan oblik. Devedesete su obeležili raspad zajedničke države, ratovi, međunarodne sankcije, hiperinflacija, pad proizvodnje i duboka društvena nesigurnost. U tom kontekstu režimska ekonomska retorika nije mogla počivati na uverljivoj priči o prosperitetu, pa se zato gradila oko opstanka, izdržljivosti i krivice spoljašnjih aktera. Ekonomski slom se nije predstavljao kao posledica unutrašnjih političkih odluka, već kao proizvod međunarodnog pritiska, neprijateljskog okruženja i istorijske nepravde prema Srbiji. Time je vlast zadržavala važan legitimacioni resurs: čak i kada ne isporučuje rast, ona tvrdi da je jedina sposobna da sačuva minimum državne i društvene stabilnosti u uslovima spoljne opsade. U takvom okviru opozicija se lakše prikazuje kao politički neodgovorna, jer navodno ne razume težinu spoljnog pritiska ili čak radi u korist onih koji taj pritisak proizvode.
Kod Putina ekonomska priča dobija drugačiji ton. Ako je Miloševićev govor bio govor opstanka pod pritiskom, Putinov je dugo bio govor obnove. Ključni legitimizacioni obrazac bio je jednostavan: posle haotičnih devedesetih, Rusija je navodno dobila državu koja ponovo funkcioniše, vraća kontrolu nad resursima, isplaćuje plate i penzije na vreme, jača budžetski kapacitet i vraća građanima osećaj reda. U tom narativu ekonomska stabilizacija nije samo makroekonomski rezultat, već dokaz istorijske ispravnosti političkog kursa. Guriev i Treisman (2020) upravo u takvim slučajevima vide logiku informacione autokratije: režim ne počiva samo na strahu, već i na proizvodnji slike kompetentnosti. Građanima se ne poručuje samo da je vlast jaka, nego i da je racionalna, efikasna i nezamenjiva. Kada se taj narativ spoji sa pričom o neprijateljskom Zapadu, sankcijama i geopolitičkom pritisku, ekonomija postaje moralizovana: lojalnost vlasti se predstavlja kao lojalnost stabilnosti i državi, a kritika kao neodgovorno podrivanje nacionalne pozicije.
Kod Vučića ekonomski diskurs ima sličnu legitimacionu funkciju, ali je prilagođen drugačijem institucionalnom i međunarodnom okruženju. Tu dominiraju investicije, infrastrukturni projekti, strane fabrike, povećanje plata i penzija, „odgovorna politika” i „stabilnost”. World Bank za Srbiju beleži rast BDP-a od 3,9% u 2024. i BDP po stanovniku od 13.679,2 tekućih američkih dolara, dok se u zvaničnom i provladinom diskursu takvi podaci često prevode u širi politički argument da je vlast jedina sposobna da „vodi državu” i obezbedi kontinuitet razvoja. U tom obrascu opozicija se ne predstavlja samo kao politički pogrešna, već kao rizik po investicije, standard, međunarodni ugled i ukupnu ekonomsku sigurnost zemlje. Tako ekonomija prestaje da bude jedna od tema političkog nadmetanja; ona postaje monopol vlasti nad samom idejom normalnog funkcionisanja države.
Važno je primetiti da se u sva tri slučaja ekonomija ne koristi samo za samohvalu, već i za strukturiranje političkog sukoba. Kada vlast tvrdi da samo ona može sačuvati kurs države, onda opozicija prestaje da bude legitimna alternativa i postaje pretnja opštem interesu. To je jedan od ključnih mostova između ekonomije i izborne neravnopravnosti: birači ne ulaze u kampanju sa porukom da postoje različiti modeli razvoja, već sa porukom da postoji samo jedan model opstanka, a sve izvan njega nosi rizik kolapsa. U tom smislu, ekonomski govor jeste deo političke kontrole, a ne samo deo ekonomske politike.
6. Spoljna politika, suverenitet i narativ opkoljene države
U sva tri slučaja spoljna politika nije samo domen odnosa sa drugim državama. Ona postaje i unutrašnji politički resurs. Režimski diskurs veoma često proizvodi sliku države koja je pod stalnim pritiskom, okružena neprijateljima ili bar izložena snažnim spoljnim pokušajima da bude oslabljena, disciplinovana ili destabilizovana. U takvom okviru vlast se predstavlja kao poslednja linija odbrane suvereniteta, dok se opozicija lako prikazuje kao naivna, neodgovorna ili otvoreno povezana sa spoljnim centrima moći. Ova logika je naročito korisna u režimima koji žele da svaku unutrašnju kritiku prevedu u registar nacionalne lojalnosti. Umesto da se vodi spor o politikama, vodi se spor o tome ko je uz državu, a ko protiv nje.
Kod Miloševića je taj obrazac bio tesno vezan za raspad Jugoslavije, ratove, međunarodne sankcije i sukob sa zapadnim silama. Politička opozicija se u takvom ambijentu mogla relativno lako prikazati kao nedovoljno patriotska, kao politički kratkovida ili kao objektivni saveznik onih koji žele da oslabe Srbiju. Ovde je spoljnopolitički diskurs imao dvostruku funkciju. S jedne strane, homogenizovao je pristalice oko slike kolektivne ugroženosti. S druge strane, relativizovao je unutrašnju odgovornost vlasti za političke i ekonomske posledice tadašnjeg kursa. Ako je država stalno izložena spoljnim udarima, onda se svaka unutrašnja kritika može predstaviti kao luksuz, sabotaža ili odsustvo istorijske svesti.
Kod Putina taj obrazac dobija znatno sistematičniji i dugotrajniji oblik. Diskurs o Zapadu kao sili koja želi da zaustavi, oslabi ili potčini Rusiju postao je jedna od osovina režimske legitimacije. U tom okviru opozicioni akteri, nevladine organizacije, nezavisni novinari i drugi kritičari vlasti često se označavaju kao „strani agenti”, kao nosioci tuđih interesa ili kao akteri koji podrivaju zemlju iznutra. Freedom House i Reuters pokazuju kako se takva logika ne završava samo na retorici, već dobija institucionalne oblike kroz zakonodavstvo o „stranim agentima”, represiju nad civilnim društvom i sužavanje prostora za legitimnu javnu kritiku. Odatle sledi važan zaključak: narativ spoljne ugroženosti nije samo propagandna tehnika, nego način preuređenja samog političkog polja.
Kod Vučića se isti obrazac pojavljuje u blažem, ali i dalje politički funkcionalnom obliku. U kriznim trenucima, protestnim talasima ili pojačanim društvenim sukobima, vlast i provladini mediji više puta su tvrdili da iza nemira, destabilizacije ili pritisaka stoje strani faktori, strane službe ili međunarodni centri moći kojima ne odgovara „nezavisna Srbija”. Reuters je u martu 2025. zabeležio da je srpska vlast optuživala zapadne obaveštajne službe za destabilizaciju zemlje, dok su druge međunarodne agencije beležile slične tvrdnje u vezi sa protestima i studentskim otporom. U tom registru opozicija se ne prikazuje samo kao domaći politički protivnik, već kao kanal kroz koji spoljašnji interesi pokušavaju da oslabe državu. Time se granica između lojalnosti državi i lojalnosti vlasti opasno zamagljuje.
Politički efekat takvog diskursa je višestruk. On disciplinuje birače kroz strah od spoljnog neprijatelja, daje vlasti monopol nad jezikom patriotizma i istovremeno sužava prostor legitimnog neslaganja. Kada se jednom uspostavi okvir po kome je kritikovati vlast potencijalno isto što i raditi protiv države, izborna utakmica više nije spor između alternativa. Ona se pretvara u test političke lojalnosti. Upravo zato je ova tema važna za izborno-forenzičku analizu: jer pokazuje kako se simbolički teren izbora oblikuje mnogo pre nego što dođe do brojanja glasova.
7. Vojska, bezbednost i politika straha
Bezbednosni diskurs je još jedna zajednička tačka, iako se njegov intenzitet i institucionalni izraz razlikuju. U sva tri slučaja vojska, policija i širi aparat bezbednosti imaju funkciju koja prevazilazi njihovu neposrednu profesionalnu ulogu. Oni postaju simboli državne ozbiljnosti, nacionalne zaštite i poretka. Istovremeno, politički lider se predstavlja kao lični garant sigurnosti, racionalnosti i kontrole, dok se opozicija lakše opisuje kao izvor haosa, neodgovornosti ili ugrožavanja nacionalnih interesa. Na tom mestu se bezbednost pretvara u politički jezik.
Kod Miloševića je ta logika bila direktno povezana sa ratnim kontekstom. Bezbednosni aparat i pitanje nacionalne zaštite bili su neodvojivi od ukupne legitimacije vlasti. U takvom okruženju razlikovanje između režimskog interesa i državnog interesa postajalo je sve slabije. Kada država živi u stanju permanentne ugroženosti, svaki zahtev za demokratskom normalizacijom može se predstaviti kao politički neodgovoran ili čak opasan. Time se bezbednost koristi da ograniči legitimnost opozicije i suzi prostor javnog pluralizma.
Kod Putina taj obrazac je pretvoren u dugotrajni režimski model. Bezbednosna država nije samo odgovor na pojedinačne krize, već trajna struktura političke legitimacije. Režim se oslanja na jezik odbrane, ugroženosti i civilizacijskog sukoba, a rat i represija predstavljaju se kao logične posledice zaštite države. Freedom House za Rusiju beleži duboko urušavanje političkih i medijskih sloboda, dok Reuters i drugi izvori pokazuju kako se taj proces sistematski opravdava bezbednosnim rečnikom. U takvom okviru svaka ozbiljnija opozicija lakše se stigmatizuje kao bezbednosni problem, a ne kao legitimni takmac.
Kod Vučića bezbednosni narativ ima drugačiju formu, ali ne i sasvim drugačiju političku funkciju. Vojna modernizacija, nabavka naoružanja, insistiranje na neutralnosti i regionalnoj opreznosti, kao i stalno naglašavanje stabilnosti i reda, doprinose slici lidera kao zaštitnika države. Reuters je više puta beležio Vučićeve poruke o vojnoj modernizaciji Srbije, uključujući francuske Rafale i druge bezbednosne aranžmane. U političkom smislu takav diskurs ne služi samo opravdanju odbrambene politike. On vlast dodatno pozicionira kao jedinu ozbiljnu snagu koja je sposobna da vodi državu u neizvesnom regionu. Time se opozicija lakše predstavlja kao neodgovorna, nedorasla ili opasna po stabilnost.
Za izbornu ravnopravnost to je važno zato što bezbednosni jezik ima snažan emocionalni učinak. On smanjuje prostor za racionalno poređenje političkih opcija i pojačava efekat prednosti vladajućeg režima. Kada birači ne slušaju samo poruke o programima, već poruke o opasnosti, haosu i zaštiti države, izborni proces se odvija u okruženju koje već favorizuje onoga ko monopolizuje simbolički kapital bezbednosti.
8. Mediji, propaganda i kontrola komunikacionog prostora
Ako postoji jedna oblast u kojoj se najjasnije vidi veza između modela vladanja i izbornih uslova, onda su to mediji. Kod Miloševića je ta veza bila relativno otvorena: državni i lojalni mediji bili su deo ratne propagande, nacionalističke mobilizacije i sistematske delegitimizacije protivnika. Istorijska literatura i dokumentacioni centri detaljno opisuju način na koji su nezavisni glasovi potiskivani, a javni prostor organizovan tako da reprodukuje režimski pogled na stvarnost. U takvom sistemu mediji nisu bili posrednici javne rasprave, već instrumenti političke homogenizacije.
U Putinovoj Rusiji kontrola medija je centralizovanija i institucionalno čvršća. Freedom House navodi da vlast direktno ili preko lojalnih poslovnih struktura kontroliše sve nacionalne televizijske mreže i veliki deo šireg medijskog prostora. Ono što je posebno važno jeste da savremena kontrola medija ne funkcioniše samo kroz klasičnu cenzuru. Ona se ostvaruje kroz vlasništvo, oglašavanje, pristup, licenciranje, pravne pritiske i ekonomsku iscrpljenost nezavisnih aktera. Time se dobija autoritarni medijski sistem koji ne mora svakoga da zabrani, jer mnoge protivnike prethodno čini nevidljivim, finansijski neodrživim ili pravno ranjivim.
Idete pogrešnim putem, drugovi!
Vučićeva Srbija predstavlja hibridniji model medijske kontrole. Formalni pluralizam postoji, ali je javna sfera duboko neuravnotežena. Freedom House i drugi međunarodni monitoring izvori ukazuju na zarobljavanje institucija, pritiske na nezavisne medije i ozbiljne nepravilnosti koje opterećuju izborne procese. Posebno je važna političko-ekonomska dimenzija medijske kontrole: raspodela javnog novca, netransparentni reklamni tokovi, privilegovan položaj provladinih medija i regulatorne odluke koje reprodukuju asimetriju. U tom smislu, kontrola ne mora biti otvoreno represivna da bi bila efikasna. Dovoljno je da informativni prostor bude sistematski nagnut, da vlast ima stalnu hiperprisutnost, a opozicija da bude svedena na povremenu ili negativno uokvirenu vidljivost.
Za izborno-forenzičku perspektivu to je od presudne važnosti. Medijska neravnopravnost ne ostavlja uvek jasan statistički trag koji se lako vidi u tabelama rezultata, ali snažno oblikuje uslove pod kojima birači donose odluke. Ako je jedna strana trajno predstavljena kao odgovorna, stabilna i državotvorna, a druga kao haotična, opasna ili strana, tada su izbori već unapred strukturisani u korist vladajućeg režima. Zato analiza medija nije dodatak izbornoj forenzici, već jedan od njenih ključnih kontekstualnih stubova.
9. Internet i digitalni prostor
Digitalni prostor je glavna istorijska razlika između Miloševićevog perioda i perioda Putina i Vučića. Miloševićeva Srbija pripadala je pre svega eri tradicionalnih medija. Putin i Vučić deluju u vremenu kada internet, društvene mreže i digitalne platforme više nisu samo dodatni kanali komunikacije, već jedan od glavnih terena političke borbe. To, međutim, ne znači da digitalizacija automatski širi slobodu. Naprotiv, u savremenim hibridnim i autoritarnim režimima digitalni prostor postaje i prostor nadzora, propagandne amplifikacije, koordinisanih kampanja i pritisaka na kritičke glasove.
U Rusiji je taj trend otišao najdalje. Freedom House beleži da je internet sloboda 2025. pala na novi minimum, uz blokade, pravne restrikcije, tehnički nadzor i sužavanje prostora za nezavisne digitalne medije. Time se autoritarna kontrola širi i na sferu koja je ranije delovala kao potencijalni izvor pluralizma. U Srbiji je digitalni prostor i dalje neuporedivo otvoreniji nego u Rusiji, ali nije politički neutralan. Pritisci na nezavisne novinare, kampanje difamacije, koordinisani napadi i zloupotrebe onlajn sfere pokazuju da internet ni u hibridnim režimima nije slobodan prostor u punom smislu, već produžetak šire borbe za kontrolu javnosti.
Važnost digitalnog prostora za izbore je velika zato što se politička konkurencija danas ne odvija samo kroz televiziju, štampu i mitinge, već i kroz algoritamski posredovane tokove informacija. Tamo gde vlast ili s njom povezani akteri imaju veću sposobnost da određuju ritam, fokus i interpretativne okvire javne debate, i onlajn sfera može doprineti produbljivanju prednosti vladajućeg režima. To ne mora biti otvorena zabrana; dovoljno je da bude sistematska asimetrija u pristupu pažnji, resursima i difamacionim kapacitetima.
10. Blagostanje, socijalna sigurnost i politička lojalnost
Pitanje blagostanja i socijalne sigurnosti u sva tri slučaja ima izrazito političku funkciju. Kod Miloševića ono je bilo vezano za retoriku opstanka u uslovima sankcija, ratova i ekonomskog rasula. Kod Putina za obnovu reda posle krize i vraćanje osećaja dostojanstva i materijalne sigurnosti. Kod Vučića za permanentno naglašavanje rasta plata i penzija, državnih ulaganja, pomoći građanima i slike vlasti kao praktičnog čuvara svakodnevnog života. U svim tim varijantama socijalna politika ili socijalna retorika ne funkcioniše samo kao odgovor na ekonomske potrebe društva. Ona funkcioniše i kao mehanizam učvršćivanja političke lojalnosti.
Važno je naglasiti da u autoritarnim i hibridnim poredcima socijalna sigurnost često biva politički personalizovana. Umesto da se građanima sugeriše da su penzije, plate i javne usluge proizvod institucionalnog sistema, sugeriše im se da su to rezultati mudrosti, snage ili odgovornosti konkretnog lidera. Tako vlast dobija dodatni simbolički kapital: ne predstavlja se samo kao upravljač državom, već kao zaštitnik svakodnevnog života. U takvom okviru opozicija se lakše prikazuje kao opasnost po standard, kao rizik po sigurnost domaćinstava i kao faktor nestabilnosti. Izborni sukob time postaje i sukob oko osećaja materijalne bezbednosti.
11. Obrazovanje, nauka i autonomija kritike
Obrazovanje i nauka često zauzimaju ambivalentno mesto u autoritarnim i hibridnim režimima. S jedne strane, vlast želi da se predstavi kao modernizatorska, kao pokrovitelj razvoja, tehnologije, inovacija i napretka. S druge strane, autonomne obrazovne i naučne institucije mogu proizvoditi kritiku, nezavisne interpretacije i društvenu legitimaciju za političko osporavanje režima. Zato se u takvim sistemima često pojavljuje razlika između deklarativne podrške znanju i stvarne spremnosti da se to znanje institucionalno oslobodi političkog pritiska.
Kod Miloševića je taj odnos bio oblikovan ratnim i sankcionim kontekstom, uz snažnu političku polarizaciju društva. Kod Putina je režimska kontrola nad akademskim prostorom vremenom jačala paralelno sa širenjem represije i sužavanjem prostora za nezavisnu kritiku. Kod Vučića je odnos prema univerzitetima i akademskoj zajednici više hibridan: formalna autonomija postoji, ali političke tenzije, javna delegitimizacija kritičkih delova akademske zajednice i pokušaji disciplinovanja protesta i nezavisnih glasova pokazuju da ni obrazovni prostor nije izvan logike političkog upravljanja. Za širu analizu režima to je važno jer pokazuje da se politička kontrola ne završava na strankama i medijima, već zahvata i institucije koje oblikuju dugoročni javni razum.
12. Političke slobode, medijske slobode i izborna ravnopravnost
Jedna od ključnih pouka ovog poređenja jeste da formalni pluralizam ne garantuje stvarnu političku ravnopravnost. Mogu postojati opozicione partije, izbori, pa čak i preostali segmenti kritičkih medija. Ali ako jedna strana raspolaže neuporedivo većom vidljivošću, pristupom javnim resursima, regulatornim pogodnostima i simboličkom moći da protivnike definiše kao nelegitimne, tada izbori ne funkcionišu kao ravnopravno takmičenje. Freedom House za Srbiju eksplicitno navodi da su izbori iz decembra 2023. bili opterećeni ozbiljnim nepravilnostima i daljim slabljenjem legitimnosti procesa, dok je Rusija po svim glavnim indikatorima duboko konsolidovani autoritarni poredak.
To znači da se razlika između ova tri slučaja ne svodi na pitanje da li izbora ima ili nema. Presudnije je pitanje koliki je stepen neravnopravnosti u uslovima pod kojima se izbori održavaju. Kod Miloševića je ta neravnopravnost bila povezana sa ratnim i propagandnim stanjem. Kod Putina je ona institucionalno dublja i autoritarno zaokruženija. Kod Vučića ona ostaje smeštena u okvir formalnog pluralizma, ali sa dovoljno izraženom medijskom i institucionalnom asimetrijom da međunarodni posmatrači i istraživači sve češće govore o ozbiljnom narušavanju izborne konkurencije. U tom smislu, izborna forenzika ne može ostati samo na pitanju rezultata; mora postaviti i pitanje koliko je sam izborni prostor bio ravnopravan.
13. Tretman opozicije
Možda se nigde jasnije ne vidi srodnost ova tri režimska repertoara nego u tretmanu opozicije. U sva tri slučaja opozicija se ne opisuje samo kao politički pogrešna opcija. Ona se prikazuje kao izdajnici, strani agenti, plaćenici, remetilački faktor, bezbednosni rizik ili pretnja ekonomiji i državi. Takva kvalifikacija ima dubok politički efekat. Ona izmešta opoziciju iz prostora legitimnog demokratskog neslaganja i smešta je u prostor moralne i državne sumnje. Kada se jednom uspostavi takav okvir, izborna utakmica više nije spor između programa i prioriteta, već između navodnog reda i navodne pretnje.
Kod Miloševića taj obrazac je bio prožet nacionalnim i ratnim jezikom. Kod Putina je institucionalizovan kroz zakonodavni i represivni okvir koji javne kritičare pretvara u „strane agente” ili „izdajnike”. Kod Vučića je medijski i politički mekši, ali i dalje dovoljno snažan da opoziciju predstavi kao neautentičnu, strano inspirisanu, nesposobnu ili opasnu po stabilnost zemlje. Izborne posledice toga su značajne: birač ne susreće opoziciju kao ravnopravnog učesnika političke utakmice, već kao unapred problematizovanog aktera. U tom smislu, sama struktura tretmana opozicije postaje važan predmet analize integriteta izbora.
14. Sličnosti i razlike: sumarni pogled
Najvažnije sličnosti između Miloševića, Putina i Vučića jesu personalizacija vlasti, upotreba spoljne ugroženosti kao unutrašnjeg političkog resursa, delegitimizacija opozicije, spajanje ekonomskog i bezbednosnog jezika i nastojanje da se političko polje učini trajno nagnutim u korist vladajućeg režima. Najvažnije razlike tiču se intenziteta represije, tehnološkog okruženja i međunarodnog konteksta. Miloševićev model bio je grublji, ratno-mobilizacioni i obeležen raspadom države. Putinov je danas znatno zatvoreniji, represivniji i sistemski autoritarniji. Vučićev ostaje formalno pluralističkiji, ali dovoljno asimetričan da ga relevantni međunarodni akteri sve češće opisuju kao hibridni režim sa ozbiljno degradiranim izbornim uslovima. Analitički pošten zaključak zato nije da su sva tri slučaja ista, već da se srodni politički repertoari mogu prilagoditi različitim istorijskim i institucionalnim okruženjima.
15. Zaključak: šta ovo znači za slobodne i poštene izbore
Za izbornu forenziku najvažniji zaključak je da ni statistički uredan ili „čist” rezultat sam po sebi ne dokazuje da su izbori bili slobodni i pošteni. Ako je informativni prostor zarobljen, ako je opozicija trajno delegitimizovana, ako se javni resursi i regulatorne poluge koriste za održavanje neravnopravnosti, tada je izborni teren već deformisan pre samog glasanja. To ne znači da su brojke nevažne. Naprotiv, one ostaju važan deo dijagnostike. Ali bez analize retorike, medija, institucija i modela vladanja, one ostaju nepotpune. Upravo zato ovaj drugi deo, nadovezan na teorijski okvir iz prvog dela, pokazuje da izborna forenzika nije samo analiza rezultata, već i analiza političkog sveta u kome ti rezultati nastaju.
Tabelarni dodatak: odabrani pokazatelji
| Indikator | Milošević (1990-e) | Putin (formalni predsednički mandati) | Vučić (2012–danas) |
| Freedom House status | Nema potpuno uporedive savremene godišnje serije | Not Free, 12/100 | Partly Free, 56/100 |
| Nations in Transit tip / skor režima | Nije direktno primenljivo | Consolidated Authoritarian Regime, 1/100 | Transitional or Hybrid Regime, 43/100 |
| Freedom on the Net skor | Pretežno pred-digitalni period | 17/100 | 67/100 |
| BDP po stanovniku (tekući USD) | Serije parcijalne / metodološki slabije uporedive | 14.889,0 (2024) | 13.679,2 (2024) |
| Realni rast BDP-a | Rat, sankcije i veliki diskontinuiteti serija | 4,3% (2024) | 3,9% (2024) |
| Nezaposlenost, ukupno (% radne snage, modeled ILO) | Slaba uporedivost | 2,1% (2025) | 7,1% (2025) |
| Inflacija potrošačkih cena | Hiperinflacija 1993–1994; savremene serije slabo uporedive | 8,4% (2024) | 4,7% (2024) |
| Očekivano trajanje života pri rođenju | Delimično uporedive istorijske serije; oprez u poređenju | 73 godine (2024) | 76 godina (2024) |
| Korisnici interneta (% stanovništva) | Pred-digitalni period | 94% (2024) | 88% (2024) |
| RSF World Press Freedom Index | Istorijski dokumentovana režimska kontrola; nema direktno iste savremene serije | 171/180 (2025) | 96/180 (2025) |
| Izdaci za istraživanje i razvoj (% BDP) | Nema stabilne uporedive serije za ceo period | Serija dostupna preko World Bank/UNESCO do 2024 | Serija dostupna preko World Bank/UNESCO do 2023 |
| Vojni izdaci (% BDP) | Ratni kontekst; poređenje ograničeno | 7,1% BDP (2024) | 3,3% BDP (2026, Reuters) |
Literatura
Bermeo, N. (2016). On democratic backsliding. Journal of Democracy, 27(1), 5–19. https://doi.org/10.1353/jod.2016.0012
Guriev, S., & Treisman, D. (2019). Informational autocrats. Journal of Economic Perspectives 33(4), 100–127. https://doi.org/10.1257/jep.33.4.100
Guriev, S., & Treisman, D. (2020). A theory of informational autocracy. Journal of Public Economics, 186, 104158. https://doi.org/10.1016/j.jpubeco.2020.104158
Levitsky, S., & Way, L. A. (2002). Elections without democracy: The rise of competitive authoritarianism. Journal of Democracy, 13(2), 51–65. https://doi.org/10.1353/jod.2002.0026
Linz, J. J. (2000). Totalitarian and authoritarian regimes. Lynne Rienner.
Freedom House. (2024). Nations in Transit 2024: Serbia.
Freedom House. (2025). Freedom in the World 2025: Russia.
Freedom House. (2025). Freedom in the World 2025: Serbia.
Schedler, A. (2002). Elections without democracy: The menu of manipulation. Journal of Democracy 13(2), 36–50. https://doi.org/10.1353/jod.2002.0031
Schedler, A. (2006). The logic of electoral authoritarianism. In Electoral authoritarianism: The dynamics of unfree competition, (Ed. Andreas Schedler), 1–23. Boulder, CO: Lynne Rienner. https://doi.org/10.1515/9781685857479-003
V-Dem Institute. (2026). Democracy Report 2026.