DEO I. Uvod i teorijski okvir
Uvod u prvi deo: zašto je teorijski okvir važan za ovu vrstu analize
Pre nego što se pređe na poređenje Miloševića, Putina i Vučića, potrebno je jasno postaviti teorijski okvir. Bez toga bi analiza lako skliznula u publicističko nabrajanje sličnosti ili u prebrzo izjednačavanje političkih aktera koji deluju u različitim istorijskim, međunarodnim i institucionalnim okolnostima. Upravo zato prvi deo ima dvostruku funkciju. Prvo, on objašnjava zašto ova tema pripada širem polju izborne forenzike, iako nije fokusirana na statističke anomalije u rezultatima. Drugo, on uspostavlja pojmove pomoću kojih se kasnije mogu tumačiti konkretni obrasci vladanja i političke retorike. U tom smislu, teorijski deo nije dodatak analizi, već njen nužan preduslov. Tek kada se razjasni kako funkcionišu autoritarni, semi-autoritarni, hibridni i kompetitivno autoritarni režimi, postaje moguće preciznije razumeti zašto su medijska dominacija, delegitimizacija opozicije, politička upotreba spoljne pretnje i institucionalna asimetrija relevantni za razumevanje izbornih procesa. Odatle sledi i osnovna teza ovog teksta: izbori se ne mogu razumeti samo kroz rezultate, već i kroz politički ambijent u kome su ti rezultati proizvedeni.
1. Zašto ova tema pripada izbornoj forenzici
Izborna forenzika se često zamišlja kao postizborna disciplina. U njenom središtu nalaze se brojke: izlaznost, raspodela glasova, odstupanja po biračkim mestima, neobični obrasci u podacima, disproporcije koje mogu ukazivati na manipulaciju ili organizovani pritisak. Taj pristup je neophodan i ostaje jedan od najvažnijih instrumenata za prepoznavanje sumnjivih izbornih obrazaca. Ipak, on nije dovoljan. Izborni integritet ne zavisi samo od onoga što se dešava na dan glasanja ili tokom brojanja. On zavisi i od toga pod kakvim uslovima politički akteri ulaze u kampanju, ko raspolaže medijskom dominacijom, kako se formira javni okvir u kome birači tumače politiku i da li opozicija nastupa kao legitimna alternativa ili kao unapred stigmatizovana pretnja. Upravo zato analiza političke retorike, medijskog prostora i institucionalnih odnosa snaga pripada širem okviru izborne forenzike. Ona pomaže da se razume ne samo da li su izborni rezultati sumnjivi, već i koliko su izbori uopšte bili slobodni i pošteni u supstantivnom smislu.
U tom širem razumevanju, pojmovi kao što su slobodni i pošteni izbori, integritet izbora i ravnopravan teren (engl. free and fair elections, electoral integrity i level playing field) dobijaju centralno mesto. Izbori mogu biti proceduralno održani, sa više stranaka, formalno važećim pravilima i vidljivom glasačkom konkurencijom, a da ipak ne budu ravnopravni. Ako vlast kontroliše ili presudno oblikuje ključne kanale političke komunikacije, ako raspolaže državnim resursima koji se koriste za učvršćivanje svoje vladajuće prednosti, ako opozicija ulazi u kampanju pod teretom stalne delegitimizacije, tada sama izborna utakmica gubi karakter otvorenog demokratskog takmičenja. U takvim slučajevima brojke mogu biti važan, ali ne i jedini izvor saznanja. One dobijaju puni smisao tek kada se čitaju zajedno sa političkim i institucionalnim kontekstom.
To je razlog zbog kog je tema ovog teksta direktno relevantna za blog o izbornoj forenzici. Uporedna analiza Miloševića, Putina i Vučića nije prvenstveno pokušaj da se utvrdi da li su njihovi izbori bili „isti”, niti da se njihovim režimima a priori pripiše ista klasifikacija. Cilj je drugačiji: pokazati kako određeni tipovi političke retorike, modela vladanja i institucionalne kontrole stvaraju izborni teren koji može biti duboko asimetričan i pre nego što se pojavi ijedan sumnjiv statistički obrazac. U tom smislu, izborna forenzika počinje pre brojanja glasova. Ona počinje onda kada se analizira politički ambijent u kome birači donose odluke.
2. Autoritarni režimi: ograničeni pluralizam i primat izvršne moći
Klasična teorijska polazna tačka za ovakvu analizu nalazi se u radu Juana Linza (2000). Linzova važnost nije samo u tome što nudi definiciju autoritarizma, već u tome što pokazuje da autoritarni poredak ne mora izgledati isto kao totalitarni. Autoritarni režimi ne moraju potpuno ukinuti društveni pluralizam, niti nužno mobilisati društvo do krajnjih granica. Naprotiv, oni često funkcionišu kroz ograničeni pluralizam, selektivnu toleranciju i široku diskrecionu moć izvršne vlasti. U njima postoji dovoljno institucionalnog života da se održi privid normalnosti, ali nedovoljno stvarne autonomije da bi politička konkurencija bila ravnopravna. To znači da autoritarni režim nije definisan samo odsustvom izbora, već i načinom na koji je organizovana moć: kako se određuju granice prihvatljive politike, kako se kontrolišu institucije i kako se uspostavlja odnos između vođe, države i društva.
U takvom okviru vlast ima nekoliko ključnih prednosti. Prva je monopol nad tumačenjem političke stvarnosti. Vlast ne nastupa samo kao jedan od aktera, već kao arbitar koji određuje šta je odgovorno, šta je patriotski, šta je legitimno i šta je opasno. Druga je institucionalna neravnoteža. Čak i kada postoje formalno odvojene institucije, izvršna vlast ima kapacitet da ih usmeri, potisne ili zaobiđe. Treća je simbolička personalizacija moći. Autoritarni lider ne pojavljuje se samo kao nosilac funkcije, već kao garant reda, stabilnosti i države same. Kada se te tri dimenzije spoje, opozicija ulazi u politički prostor koji nije neutralan, već unapred strukturisan protiv nje. U tom smislu, autoritarizam nije samo pitanje intenziteta represije. On je i pitanje načina na koji se oblikuje političko polje.
To se jasno vidi u različitim oblastima javnog života. U ekonomiji, autoritarni režimi često tvrde da jedino oni mogu obezbediti stabilnost i zaštititi društvo od krize. U spoljnoj politici, oni sebe predstavljaju kao poslednju branu protiv spoljne dominacije ili ugroženosti. U medijima, dozvoljeni pluralizam opstaje samo dok ne ugrožava osnovni režimski okvir. U obrazovanju i nauci, autonomija se često priznaje deklarativno, ali se sužava onda kada počne da proizvodi sistemsku kritiku. U izborima, procedura može opstati, ali se ravnopravnost urušava kroz nejednak pristup resursima, medijima i institucijama. Zato autoritarni poredak ne treba razumeti samo kao sistem zabrana, već i kao sistem duboko nejednake raspodele političke moći.
3. Izborni autoritarizam i kompetitivni autoritarizam
Jedan od najvažnijih teorijskih pomaka u razumevanju savremenih nedemokratskih režima došao je sa radovima Andreasa Schedlera i Stevena Levitskog i Lucana Waya. Schedler (2002, 2006) pokazuje da mnogi režimi više ne ukidaju izbore, već ih zadržavaju kao mehanizam legitimacije. Oni ne moraju da falsifikuju svaku izbornu proceduru na grub način, niti da potpuno eliminišu opoziciju iz političkog života. Dovoljno je da izborni proces stave pod uslove koji omogućavaju pobedu vlasti bez prihvatanja pune neizvesnosti koja je suštinsko obeležje demokratije. Otuda i pojam izbornog autoritarizma: poredak u kome izbori postoje, ali ne kao ravnopravno nadmetanje, već kao kontrolisani instrument potvrđivanja vlasti.
Levitsky i Way (2002) ovaj obrazac preciziraju kroz pojam kompetitivnog autoritarizma. U takvim režimima formalne demokratske institucije nisu ukinute. Opozicija može učestvovati, izbori se održavaju, pa čak mogu proizvesti realne političke posledice. Međutim, teren političkog nadmetanja nije ravnopravan za sve učesnike. Državni resursi, mediji, pravosuđe, bezbednosni aparat i regulatorna tela toliko su pristrasno nagnuti u korist vlasti da vladajuća strana dobija sistemsku prednost. Upravo taj pojam je posebno koristan za analizu režima koji ne izgledaju kao klasične diktature, ali u kojima ravnopravnost političke utakmice biva sve ozbiljnije narušena. U tim slučajevima izborna forenzika mora proširiti fokus: pored analize rezultata, potrebno je analizirati i strukturu uslova pod kojima su rezultati nastali.
Važno je primetiti da u kompetitivno autoritarnim režimima opozicija nije nužno beznačajna. Naprotiv, ona može biti dovoljno jaka da predstavlja realan izazov. Upravo zato vlast mora da koristi čitav spektar instrumenata: medijsku dominaciju, diskurzivnu delegitimizaciju, selektivnu primenu zakona, privilegovan pristup javnim resursima i stalnu prisutnost lidera u javnosti. Drugim rečima, takvi režimi nisu zasnovani samo na čistoj zabrani, već na nizanju asimetrija koje kumulativno menjaju prirodu političkog takmičenja. Zato su posebno važni za analizu izbornih sistema u kojima formalna procedura opstaje, ali njena demokratska supstanca slabi.
4. Hibridni i semi-autoritarni režimi: između pluralizma i kontrole
Pojmovi hibridnog i semi-autoritarnog režima razvijeni su upravo da bi obuhvatili poretke koji ne staju ni u model pune demokratije ni u model otvorene diktature. Takvi sistemi zadržavaju višepartizam, izborne procedure, formalne institucije i određen stepen društvenog pluralizma, ali istovremeno ograničavaju mogućnost da taj pluralizam proizvede stvarnu smenjivost vlasti. To je analitički važno, jer pokazuje da autoritarna logika ne mora uvek biti ispoljena kroz otvorenu zabranu. Ona se može realizovati i kroz parcijalnu toleranciju, institucionalno zarobljavanje i kontrolu ključnih resursa političke konkurencije. Freedom House danas upravo iz tog razloga Srbiju klasifikuje kao tranzicioni ili hibridni režim, uz naglasak da se radi o autokratizujućem hibridu u kome se ključne institucije sve više koriste za učvršćivanje režimske prednosti.
Takvi režimi često funkcionišu kroz ono što na prvi pogled izgleda kao tehničko ili proceduralno upravljanje. Regulatori nisu formalno ukinuti, ali deluju selektivno. Mediji nisu svi zabranjeni, ali su ekonomski i politički dovedeni u neravnopravan položaj. Opozicija nije nužno van zakona, ali joj se sistematski uskraćuju ravnopravni uslovi. U tome je i politički značaj hibridnosti: sistem zadržava dovoljno formalne demokratije da izbegne etiketu otvorene diktature, ali istovremeno proizvodi dovoljno asimetrije da dugoročno ograniči mogućnost stvarne političke smene. Takvi poretci su naročito važni za izbornu forenziku, jer se njihov deficit često ne vidi u jednoj spektakularnoj povredi pravila, već u stabilnoj i kumulativnoj neravnopravnosti.
Upravo tu se uklapa i koncept demokratskog nazadovanja koji razvija Nancy Bermeo (2016). Demokratija se ne urušava nužno preko noći. Često se troši iznutra: kroz izvršno jačanje, slabljenje kontrolnih institucija, potiskivanje autonomnih glasova i preoblikovanje javnog prostora. Takav proces je posebno opasan zato što mnoge pojedinačne promene mogu izgledati tehnički ili izolovano, ali zbirno menjaju prirodu režima. Zato je za analizu savremenih sistema važno ne posmatrati samo nominalno postojanje izbora i opozicije, već i širinu političkog prostora koji im je realno dostupan.
5. Informacione autokratije: propaganda, kontrola i slika kompetentnosti
Posebno koristan doprinos ovoj vrsti analize dali su Sergei Guriev i Daniel Treisman (2020) kroz pojam informacione autokratije. Njihova osnovna teza jeste da mnogi savremeni autokrati više ne vladaju prvenstveno kroz stalni, masovni teror, već kroz kontrolu informacija, propagandu, cenzuru i proizvodnju slike sopstvene kompetentnosti. Takvi režimi ne traže samo poslušnost; oni traže i verovanje da je vlast efikasna, razumna i nezamenjiva. U tom modelu represija nije nestala, ali više nije jedini niti uvek glavni mehanizam održavanja moći. Mnogo važnije postaje upravljanje percepcijom.
Upravo zato mediji, oglašavanje, politički marketing, tabloidi, digitalne platforme i društvene mreže dobijaju tako važnu ulogu. Vlast ne mora nužno da zabrani svakog protivnika. Dovoljno je da ga predstavi kao nekompetentnog, stranog, opasnog ili irelevantnog. Dovoljno je i da sebe predstavi kao jedinu ozbiljnu snagu sposobnu da obezbedi stabilnost, bezbednost i razvoj. Time se politički sukob pomera: umesto spora između legitimnih alternativa, dobija se podela između navodnog reda i navodne pretnje. U takvom okviru kontrola komunikacionog prostora postaje jednako važna kao i kontrola formalnih institucija.
Za razumevanje Miloševića, Putina i Vučića ovaj koncept je naročito koristan zato što pokazuje kako se različiti stepni represije mogu kombinovati sa sličnim strategijama upravljanja percepcijom. Miloševićev model bio je oblikovan u pretežno tradicionalnom medijskom okruženju. Putinov model koristi i represiju i snažno centralizovanu informacionu kontrolu. Vučićev model deluje u formalno pluralističkijem medijskom prostoru, ali i dalje snažno zavisi od stalne proizvodnje slike odgovorne, racionalne i državotvorne vlasti nasuprot navodno haotičnoj, neodgovornoj ili stranoj opoziciji. U sva tri slučaja politička legitimacija ne počiva samo na sili, već i na organizovanom oblikovanju političke stvarnosti.
6. Kako se takvi režimi ispoljavaju po oblastima
Teorijski okvir postaje posebno koristan kada se prevede na različite sfere javnog života. U ekonomiji, autoritarni i hibridni režimi teže da monopolizuju jezik stabilnosti, predstavljajući vlast kao jedinu sposobnu da obezbedi razvoj, investicije, plate, penzije i socijalnu sigurnost. U spoljnoj politici oni često proizvode narativ opkoljene države: strane sile žele da oslabe zemlju, susedi rade protiv nje, a domaći kritičari služe kao njihovi pomagači. U bezbednosnoj sferi vojska, policija i širi aparat sile postaju simboli reda, zaštite i državne ozbiljnosti, dok lider preuzima ulogu personalizovanog čuvara nacionalnog opstanka. U medijima se formalni pluralizam često održava, ali pod uslovima u kojima su ključni kanali političke vidljivosti nagnuti u korist vlasti. U digitalnom prostoru javljaju se novi oblici nadzora, propagandne amplifikacije i koordinisanog napada na kritičke glasove. U obrazovanju i nauci režimi često deklarativno podržavaju modernizaciju, ali su manje skloni autonomiji onih institucija koje mogu generisati dugoročnu kritiku.
Za izborni proces najvažnije je to što se sve ove oblasti međusobno povezuju. Medijska dominacija pojačava ekonomski narativ vlasti. Bezbednosna retorika pojačava delegitimizaciju opozicije. Spoljna ugroženost pojačava simbolički monopol vlasti nad patriotizmom. Socijalne politike učvršćuju sliku vlasti kao čuvara svakodnevnog života. Kada se svi ti elementi saberu, dobija se izborni prostor koji može zadržati spoljašnje oblike pluralizma, a ipak biti duboko neravnopravan. Upravo zato je teorijski okvir iz ovog prvog dela nužan uvod u uporednu analizu u drugom delu. On omogućava da se konkretne izjave, narativi i institucionalni obrasci ne posmatraju kao slučajni, već kao delovi šireg modela vladanja.
7. Zašto su Milošević, Putin i Vučić koristan uporedni okvir
Poređenje Miloševića, Putina i Vučića analitički je korisno upravo zato što objedinjuje tri različita konteksta u kojima se mogu uočiti srodni režimski repertoari. Milošević je delovao u uslovima raspada države, ratova, sankcija i duboke ekonomske i društvene krize. Putin je delovao u postimperijalnoj velikoj sili, sa daleko većim represivnim i medijskim kapacitetom, uz snažnu energetsku i bezbednosnu komponentu legitimizacije. Vučić deluje u formalno pluralističkom, međunarodno otvorenijem i institucionalno drugačije strukturiranom poretku, ali uz snažnu personalizaciju vlasti, medijsku asimetriju i ozbiljno narušenu ravnopravnost političke konkurencije. Razlike su, dakle, stvarne i važne. Ali upravo zbog tih razlika postaje moguće jasnije videti šta su zajednički obrasci, a šta specifičnosti svakog slučaja.
Najvažnija korist od ovog poređenja nije u tome da se sva tri slučaja podvedu pod istu etiketu, već da se pokaže kako personalizacija vlasti, narativ spoljne ugroženosti, delegitimizacija opozicije, medijska dominacija i institucionalna asimetrija mogu funkcionisati u različitim istorijskim i tehnološkim uslovima. Takvo poređenje omogućava i da se u drugom delu teksta konkretnije ispita kako se ovi obrasci pojavljuju u ekonomiji, spoljnoj politici, vojsci, medijima, digitalnom prostoru, socijalnoj politici, obrazovanju i tretmanu opozicije. U tom smislu, prvi deo gradi analitičku mapu, a drugi deo proverava kako ta mapa izgleda kada se primeni na konkretne političke prakse.